Meni

Razlistaše se kao dani kao knjiga

kad je vetar slučajno otvori.

Dođoše bez najave

i otvoriše vrata svemira u mojoj glavi.

U prvi se mah uplaših

te ogromne širine bez ičega,

tišine bez ikoga,

sebe u ničemu,

a onda se dete u meni osmehnu

i poče da se igra,

bez ičega,

bez ikoga,

u ničemu.

Stvarajući nešto što može da se obuče.

Sveobuhvatnost jednina

Čuj koliko divnih reči odzvanja u mojoj duši bespovratno neizgovorenih.

Neretko nam se čini da je odavno rečeno sve što je imalo da se kaže o putanjama duše. A opet, i dalje traje i stvarna je stvaralačka glad za zvukom, bojom i istinom, stvarna je i nasušna potreba čovekova za lovljenjem pravih oznaka za ono najnedokučivije u nama. Iz nepreglednog okeana reči, Slađana Stojković Pavlović je od onih jasnozvučnih i naizgled običnih, neobično i vešto u svojim “Pulsiranjima” napravila mikro-kosmos u kom štiti čitača-saputnika od ispraznosti i površnosti novog doba.

Pulsiranja u ovom rukopisu svakako ima u više oblika. Bilo da je to napetost srca da ne naruši rečima svetost koju emituje, bilo da se ona osluškuju i odbrojavaju unatrag, do samog početka, pulsiranja su tu da opomenu da je ipak dobro, da smo još tu, da nas neće progutati tišine i nedorečenosti, jer ćutanje nije ništa drugo do razgovor sa samim sobom. Glas Pesnikinje ovde stoji nasuprot one odavno u umetnosti prisutne doktrine o užasima tišina (setimo se samo uvodne rečenice iz filma nemačkog režisera Vernera Hercoga “Tajna Kaspara Hauzera”: “Zar ne čuješ svuda oko sebe ovaj užasni vrisak koji ljudi obično nazivaju tišinom?”), učeći nas da je neophodno osluškivati to ćutanje bez straha, kad reči više nemaju mnogo smisla, ono nas može vratiti sebi. (Tišina neka u meni / kao da sam oltar prenela u sebe/ pa se sada iznutra molim.../; Posle svega tišina. / Izgovaram je u stihu/ ćutanjem koje razume samo sebe.../; Svaki put kad uštedim reč/ tišina se neka razlije,/ I učini da bez glasa/ nadjačam sva ja u sebi.../)

Pesnički glas je ovde lišen potrebe za zavođenjem i zbunjivanjem, stihovi nisu hermetični i lišeni su tradicionalnih okvira. Ima tu nečeg od istočnjačke jasnosti u pripovedanju, što nas neosetno uvlači u jednu sasvim drugačiju sferu posmatrača-prijemnika koji se grčevito trudi da očuva nit koja se provlači kroz stihove Pesnikinje. Rukopis je izdeljen na nekoliko celina koje nisu međusobno uslovljene, ali se ipak meko ulivaju jedna u drugu kreirajući jedan celovit krug. Poetsku priču otvara pesma “Srećne misli” koja je i svojevrstan uvod u telo zbirke:


Učiš me da su reči neminovnost a da je ćutanje izbor
Učiš me da se savlađivanjem neminovnosti otvara put za izbor.
Učiš me da je težnja ka savršenstvu jedini put ka sebi.
Učiš me da je neophodno uskladiti najmanje dva sveta da bi se bilo srećnim.
Učiš me, jer sam otvorila vrata na kojima je pisalo: “onaj ko kuca
ne može biti odbijen, ako je taj koji sedi unutra Učitelj.

Mi ne možemo da utičemo na svet, ali možemo na sebe u svetu i svet u nama. Kada bi čovek bio dovoljno mudar i dovoljno strpljiv da uči iz igre životnih okolnosti u koje ga Nebo baca, mogao bi u sebi da pomiri reči i prećutnosti, lakše bi došao do sreće. Čujemo tu želju za stišavanjem i kroz niz saveta samoj sebi u kojima se pesničko Ja izdiže iz životne subjektivnosti da bi, kroz nekolicinu saveta i smernica uspelo, jednostavnim jezikom, ali punim neobične dubine, da pronikne kroz raslojenosti čovekovog bića do same suštine životne zrelosti. Postoje tu najmanje tri glasa – onaj koji pasivno prihvata sufliranje uma, onaj koji ima ulogu pripovedača i, na kraju, glas Pesnikinje, tvorca-posmatrača koji svemu tome daje zanimljivu formu prividnog monologa. Glas koji nam mudro i gotovo beščujno poručuje da treba rasti i širiti spektar iskustva, možda i najviše introspektivno, jer da bismo dotakli stvarnost prvo moramo da postanemo svesni toga kako se ona reflektuje u nama. (Nikada ne smeš ići na mesto za koje smatraš da mu nisi dorastao,/ ili ka ljudima koje ne osećaš kao svoje,/ Ili ka sebi kad za to nisi spreman.../)

U sam nukleus ovih razgovornih pulsiranja smestilo se izjednačavanje bića i sveta. Ono svedoči o tom da, nije da se ustuknuti ne može, već je to svojevrstan ćorsokak u kom bi, ma kuda bežali – ponovo stigli pred svoje lice. (Sve je u nama i mi smo u svemu./ Opšti smo onoliko koliko i pojedinačni,/ završeni koliko i nedovršeni,/ određeni svojom neodređenošću,/beskonačni u svojoj konačnosti,/ sa posedovanjem vlastitog navigatora koji zna put.../)

Ipak, iako smo u biti prepušteni jednačenju sa prirodom i neodvojivi od ove i ovakve postavke stvari, Pesnikinja, uz blago ironičan osmeh, podseća na ono beskrajno ljudsko, a zapravo prilično konačno, što nas koči da se sjedinimo sa kosmosom, i sami sa sobom. Ono što jeste u nama, ali čega se, u svojoj osionosti odričemo, jeste istina i put. Zbog možda namernog zaborava, ali i samozaborava, kako to Pesnikinja lepo primećuje, osuđeni smo na lutanja. Ali, nije sve izgubljeno, upravo zbog toga što ne zavisi sve od nas. Svojevrstan odgovor, i saglasje Slađani, dao je još u IV veku pre nove ere kineski filozof Čuang Ce, primetivši sledeće: „Poteškoća je u ovome: spoznaja zavisi od nečega što se nalazi izvan nje da bi dokazala svoju ispravnost. Obzirom da je baš to od čega je zavisna neizvesno, kako onda mogu znati da ono što nazivam prirodom nije čovek, a ono što nazivam ljudskim da nije u biti priroda? Potreban je istinski čovek da bi postojala istinska spoznaja.”

Pulsiranja nisu lišena kritičkog osvrta na obezdušenost stvari i pojava, ali je njihova generalna crta ipak svetlost. U vraćanju na početak sebe, kroz traganja i prepoznavanja, ono što ima smisao i vrednost za Pesnikinju jeste put kojim se stiže do smirenja, prepoznavanja i istine. (Na put se spremam, a prazni su koferi moji,/ samo dušu svoju nosim./ I što sam starija, ona je mlađa,/ i što sam teža ona je lakša,/ i što sam slabija ona je jača,/ bez 128 muke vuče svu težinu moju.../) Bitno je koračati, bitno je trajati, ništa nije uzaludno jer u nama uzaludnost ne prebiva. A u tom kretanju, bitno je i imati glas, služiti se njim kao lekom, pomoću njega pronići u nečiju srž i učiti ga tišini.

Slađana je na sebe preuzela ulogu delikatne smernice za dušu, svoju i svojih čitalaca. Ono što u grudima ostaje posle njenih Pulsiranja je svakako jedan početni korak.

Valentina S. Topalović - recenzija iz knjige "Pulsiranja"

Na video snimku koji sledi nalazi se snimak književne večeri na kojoj je predstavljena knjiga "Pulsiranja, kao i deo projekta "Pulsiranje ljubavi". Književno veče je održano 7. aprila 2016. godine u galeriji SKC-a.

 
pesma iz knjige Pulsiranja