Jednog jutra, u Botaničkoj bašti, na drvetu Ginka, nađoše se: Jedna kreštava svraka, slavuj i odbegli papagaj.

Dok se Sunce dizalo na nebu, slavuj započe jutarnju pesmu. Probudi se drvo Ginko i onako sanjiv reče: – Hvala ti na prekrasnom buđenju ptico, tvoj glas je čaroban. –

Umesto slavuja odgovori svraka: – mene nisi čuo kako pevam, slušaj moj divni glas, – i nastade silno kreštanje, a onda se i papagaj oglasi sa naučenim psovkama, i nasta neopisiva buka, samo je slavuj i dalje pevao svoju pesmu.

-Stanite, uzviknu Ginko, star sam, ali ovako nešto ne čuh. Za trenutak svi zaćutaše.

Slavuj prestade sa pesmom, svraka sa kreštanjem, papagaj sa oponašanjem.

-Svrako izvini, ali tvoje nije da pevaš, skakući i biće lepo gledati te. Papagaju, to što si pobegao iz kaveza, ne znači da si slobodan sve dok reči kojima ne znaš značenje, ne zaboraviš, i ne naučiš nove koje neće vređati nikoga, a ti slavuju nastavi da pevaš, jer ti već radiš ono što najbolje znaš.

 

Autor: Slađana Stojković Pavlović