Ovo je jedna priča koja se nekada i negde dogodila, ili se upravo događa.  Obična priča o jednoj trešnji i jednom dečaku, ili možda i nije tako obična, prosudite sami.

– Hej, ne beri me, još sam zelena. Mene ne boli ova trešnja koju si otkinuo, ali tebe će boleti stomak, povika trešnja.

– Ko to govori? – upita dečak.

Trešnja: Pazi pašćeš, ne mogu više da savijam granu kako bih te pridržala.

Dečak: Jao, padam!

Trešnja: Nije strašno bilo je blizu, pridržala sam te. Bolje nego da si pojeo zelenu trešnju, stomak bi te duže boleo.

Dečak: Pa ti zaista pričaš?

Trešnja: Da, pričam, a ti me zaista čuješ.

Dečak: Neverovatno!

Trešnja: Šta je tu neverovatno, živa sam isto koliko i ti, samo što ti možeš da trčiš i pentraš se, a ja sam vezana korenjem za zemlju. Ispričaću ti priču o sebi, ako imaš vremena da je čuješ.  Vi ljudi se uvek negde žurite. Nama koji smo vezani korenjem vreme teče u ciklusima: rasta, listanja, rađanja plodova, stagnacije i ponovo sve ispočetka.

Dakle, nema žurbe, strpljenje i čekanje su prve lekcije za nas, a tu je i poverenje da sve na kraju bude kako treba.

Ali, da počnem priču od semena.

Ono se nalazi u cvetu trešnje, a cvet je građen tako da ima jedan oplodni listić. U plodniku ima dva semena zametka od kojih se često samo jedan razvija u plod, a plod je loptast, tamnocrven, ružičast ili žut, mesnat i sladak, ali ti to već znaš, mada deca ne mogu da sačekaju pa jedu zelene plodove, a onda se previjaju od grčeva. Nekada i odrasli čine to isto iako znaju za posledice, ali vi ljudi ste takvi – nestrpljivi i često ponavljate iste greške, ali gde sam ono stala…

A da – odakle dolazimo i gde nas sve ima?

Ima nas u Srednjem i Zapadnom delu Evrope, na Balkanu, Apeninskom i Severnom delu Pirinejskog poluostrva, Mediteranu, na Kavkazu, Krimu i Delovima Male Azije. Najzastupljenije smo drvo u voćarstvu zbog naših ukusnih plodova koji se koriste sveži i prerađeni. Bake prave kompot, slatko, marmeladu…Veoma smo otporne, rastemo i kao divlje u šumi, pripitomljene i kalemljene u vrtovima. Porastemo od 10 do čak 30metara.

Ljudi su za nas znali još u bronzanom dobu. U 8v p.n.e   pripitomljene smo, pa preko Male Azije i Grčke došle do Rima, a odatle kroz istoriju u ostatak sveta.Ima nas puno vrsta, lekovite smo, plodove ljudi jedu, od naših peteljki kuvaju čaj, a od stabla su u doba Karađorđa i Prvog srpskog ustanka pravili i topove.

Na drugom kraju sveta, u dalekom Japanu, postoji festival koji se zove Hanami i znači “gledanje cveta”. U proleće se tamo okupe ljudi iz celog sveta. Naši divni, beli cvetovi razvijaju se u čupercima. Svaka trešnja, pa i najmanja, onda podseća na raskošno odevenu princezu spremnu za bal.

I zaista, svi pogledi su upereni u nas. Ta čarolija traje kratko i zato je važno proživeti svaki trenutak. Verovatno te zanima otkud ja baš ovde, u tvom dvorištu?

Dečak: Da, ispričaj mi, molim te.

Trešnja: Posadio me je tvoj deda. On je baš voleo trešnje, veoma se trudio oko mene dok sam bila mala, okopavao je i đubrio zemlju oko moga korena, krečio moje stablo sprečavajući na taj način insekte da ga napadaju.

Tvoj deda je voleo da zvižduće, prepoznavala bih njegov zvižduk već od kapije. Kasnije, kada bi crveni plodovi počeli osvajati moju krošnju, tačno bi znao kada je vreme za branje. Uzimao bi torbu i peo se tako lako prelazeći sa grane na granu dok ne bi i poslednju trešnju ubrao, onda bi se svi okupili oko stola u dvorištu, jeli i pljuckali koštice. Osećala sam se kao član porodice.

Tvoja mama je imala običaj da me u prolazu zagrli, a tvoj tata je uživao gledajući u moju krošnju punu cvetova, a onda si došao ti. Gledala sam te kako rasteš i praviš prve korake pridržavajući se za mene na dvorištu, a evo te danas tu i pričamo. Zaista si brzo porastao ili mi se samo tako čini.

Dečak: Kaži mi zašto si do sada ćutala? Zašto nisi pokušala da pričaš sa mnom?

Trešnja: Sve u svoje vreme. Mislim da je danas pravi trenutak za razgovor.

Dečak: Dobro. Pričaj mi još. Kako ti je zimi, jeli ti hladno? Ne plašiš se da noću budeš sama?

Trešnja: Hej, koliko je to pitanja odjednom? Polako, jedno po jedno. Prvo, zimi jeste hladno. Kada sam bila mlađa, mislila sam: ovo nije za mene, neću izdržati, nikada neću biti raskošna i lepa kao moje rođake iz toplijih krajeva, ali dođe proleće posle hladne zime, Sunce me utopli i ja procvetam i zamirišem, a onda se pojave i najkrupnije trešnje u kraju i to baš u mojoj krošnji. Noću se ne plašim, družim se sa slepim miševima, svrakama, vrapcima, bubama, pčelama, osama… Začudio bi se koliko je sve živo noću, kad ljudi prestanu sa bukom.

Nego sada je već veče, mislim da je tebi vreme da spavaš.

Dečak: Hoćemo li sutra opet pričati?

Trešnja: Možda, ali samo ako sada odeš na spavanje. Deci je potrebno puno sna kako bi mogla da rastu. Sutra će trešnje biti zrele. Čekaću te, ja bar ne mogu nigde iz dvorišta.

Dečak: Laku noć, trešnjice.

Trešnja: Laku noć dragi moj. Do sutra.

Par trešanja

Autor: Slađana Stojković Pavlović