Volim da se osmehujem: sebi pred ogledalom, za dobro jutro i laku noć, maloj deci, slučajnim prolaznicima, životinjama…

To je specifičan položaj usana, kada se one razvlače na gore, stvarajući jednu grimasu koja omekšava naše crte i čini nas dostupnima. Ta grimasa koju pravimo je jedan od načina za pokazivanje gostoljubivosti, prijateljskog prihvatanja onog drugog. Ona je naučeni i opšteprihvaćeni, kultivisani izraz savremenog čoveka i gotovo uvek znači isto, početak kontakta. Nekada je on dovoljan sam sebi i onda je to neverbalni kontakt, a nekada je početak komunikacije i divan skok ka verbalnom nastavku.

Osmeh otkriva: rupice u obrazima, bore smejalice, sitne linije oko usana i očiju čak i kod vrlo mladih ljudi. Osmeh je nešto kao dobrodošlica bez obaveze da se ostane. Osmeh ne pokazuje zube jer nije agresivan, on je deo šarma, sofisticiran je, a opet tako jednostavan, pokret usnama bez napora tela. Zbog njega oči izgledaju toplije.

Smeh pokazuje zube, često je agresivan i nepogrešivo otkriva prirodu onoga ko se smeje. Lukavost, zavist, naivnost, glupost… Smejemo se još iz nesigurnosti, straha, uobraženosti…

Dok osmeh kaže: “ Drago mi je“, smeh govori “ ja sam ovde glavni, ne prilazi“.

 

Autor: Slađana Stojković Pavlović