Na obali jednog jezera u davna vremena, slučajno, ili možda to i nije bio slučaj, sretoše se jedan muškarac i jedna žena, toliko lepi da bi svako ogledalo u kojem bi se ogledali puklo pre no što bi im dalo pravi odraz, čak se i jezero zamutilo od njihove lepote dok su mu se približavali.

– Ja sam Narcis- progovori muškarac prvi i predstavi se ljubazno kao što je red.

– Ja sam Narcisa- odgovori žena takođe ljubazno.

Zašto si došla do jezera lepa ženo? upita Narcis.

– Vi zaista mislite da sam lepa?- reče Narcisa.

Svako ogledalo u kojem sam pokušala da se ogledam, puklo je, dođoh na jezero da vidim sebe onakvom kakva sam, ali ono se zamuti pre no što se ugledah.

– A zašto si ti ovde lepi čoveče?

– Iz radoznalosti- odgovori Narcis, ja sam kao i ti tražio svoj odraz. Kažeš da sam lep?

Dođi bliže, i on pogleda u njene krupne oči koje su upravo primale sliku njegovog lika.

– Po prvi put vidim sebe i ne mogu da odvojim pogled- reče Narcisa, lepa sam zaista, tvoje oči kao dva duboka jezera govore mi to.

– I ja vidim sebe- reče Narcis, lepa slika.

A onda su se dugo gledali, toliko dugo da je jezero već bilo ljubomorno. Pošto su bili usamljeni, Bog odluči da ih spoji kako bi naučili da vole, za početak svoj odraz u očima onog drugog, a zatim, ko zna, možda i jedno drugo, tek, srca im zakucaše jače.

– Mogu li sa tobom- upita Narcisa

– Voleo bih to- odgovori Narcis.

I krenuše putem zajedno.

Autor: Slađana Stojković Pavlović