Na jednoj njivi, među zasađenim suncokretima, slučajno i vetrom nošeno zalutalo je i seme maslačka. Niklo je uz jedan već poodrasli suncokret, i dok je raslo, držalo se za njegovo stablo.
Suncokretu se dopao maslačak i štitio ga je, danju od prejakog sunca, noću od hladnoće, a u zoru je dopuštao da se orosi svežinom jutra kako bi rastao. Žuta glavica pojavi se i na stabljici maslačka. Suncokret i maslačak izgledali su nekako slično.

– Hej, odakle ti ovde, ko si ti? – povika jedan drugi suncokret i svi usmeriše svoje žute glave sa već zrelim semenkama ka maslačku.
– Ja sam isti kao i vi, samo mi treba vremena da porastem – odgovori maslačak.
– Imam žutu glavu i okrećem je ka Suncu kako bih rastao.
– Ne, ti nisi kao mi – nadvi se ka njemu svojom stabljikom drugi suncokret od preko puta – nemaš semenke kao mi, nisi ni lep – dodade drugi – i niko te nije zasadio kao nas – povika suncokret iz zadnjeg reda.

– Odlazi – povikaše svi u glas – kradeš nam hranu. Ovo je privatni posed. Reći ćemo da te počupaju.
Svi su negodovali. Maslačak se pribi uz svoj suncokret.

– Ja ću te štititi, ne plaši se – šapnu mu njegov prijatelj.
Osvanu još jedno toplo letnje jutro. Maslačak sanjivo pogleda u svoj suncokret koji se nadvi nad njim, kao samo njegovo Sunce.

– Dobro jutro maleni.
– Dobro jutro – odgovori maslačak sa puno nežnosti i zahvalnosti.
– Drago mi je što postojiš – reče suncokret.
Velika je sreća živeti u tvojoj senci. Želeo sam da budem kao ti, ali sada više ne želim. Iako si velik, tvoja savitljivost pronalazi me u podnožju korena. Sreća je imati tebe za prijatelja. Iako sam mali, uspinjem se ka tebi, prijatelju moj.
Dok nas vetrovi ne oduvaju – dodade suncokret.

 

Autor: Slađana Stojković Pavlović

Izvedbu priče „Maslačak i Suncokret“ možete pogledati ovde.