Probudih se usred noći . Čini mi se spavala sam čitavu večnost. Sneg veje, zima stegla, nigde žive duše na vidiku, samo ja, i vetar odnekud ledenim dahom dunu put mene. Zaškripa telo moje gvozdeno sa drvenom daskom u sredini na kojoj sneg umesto deteta sedi.

Zaljulja me vetar u ovoj hladnoj noći i započe ledeni ples.

– Hvala ti vetre, čak iako si tako hladan, prija mi tvoje prisustvo, reče ljuljaška.

– Hvala ti ljuljaško, da nije tebe osećao bih se usamljeno. Hladan sam i niko neće sa mnom da bude, odgovori vetar ljubazno.

– Hladan jesi vetre, ali ja nemam gde da pobegnem, ako je već tako onda je bolje da te prihvatim sa radošću. Mislim da mogu pretrpeti malo tvoje hladnoće. Odavno me niko nije tako zaljuljao.

– Hvala ti ljuljaško što nisi ljuta. Mogu ja da budem i mnogo manje hladan, ali kad se od mene brane, ja se razljutim i duvam koliko mogu hladnije.

– Odakle dolaziš vetre?- upita ljuljaška.

– Sa severa, ovo je najtoplije dokle sam stigao.

– Tvoje najtoplije, za mene je najhladnije.

– Prijaš mi, reče nežno hladni vetar.

– Mnogi su se ljuljali u mom naručju, ali nikada mene niko nije zaljuljao. Ti si vetre učinio da osetim ono što drugi osećaju kada ih ja ljuljam. Budi moj prijatelj.

– Sa radošću draga ljuljaško, ali moram sada dalje da duvam, vreme je.

– Čekaću te dragi vetre.

I ode vetar, a posle se stalno vraćao i mislim da sam postala nešto posebno za njega, jer duvao je mnogo toplije u mom prisustvu, a i on je postao za mene poseban,  jer ljuljala sam se radosno kada je bio tu.

 

Autor: Slađana Stojković Pavlović