Ja sam vetar. Vetar je vazduh u pokretu, a vazduh je nevidljiv i ne može se opaziti, ali zato se može videti ono što činim.

Kad se razljutim malo, odnosim šešire i kape sa glava, povijam biljke i grane sa drveća, nosim prašinu, pesak u pustinji premeštam, nanosim sneg zimi na tvoj prag, pa onda moraš sa lopatom u rukama napolje da čistiš, dok ti moj brat mraz štipa lice i smrzava prste.

U enciklopediji piše kako vetrovi nastaju: zbog nejednake toplote vazduha. Vetar iz hladnijih oblasti struji u toplije krajeve i obrnuto.

Mi, vetrovi smo jedna velika porodica, ne okupljamo se često, ali ako se nas nekoliko okupi za istim stolom, pa još ako je povod za slavlje neko venčanje, ili rođendan, ljudima ne bude dobro, jer ne zna se ko je kakav dok ne popije malo medovine, a nju mnogi moji rođaci vole, a onda ne lete samo šeširi sa glava, nego i kuće, automobili, drveće. Sve u svemu, izbegavam okupljanja, jer ja sam ipak nežni vetar, neki me zovu  Lahor, neki Povetarac. Ljudi me vole i dopuštaju  čak i decu u kolevkama da im njišem, zapravo, ja sam najvoljeniji vetar među ljudima, ali među vetrovima nisam. Podsmevaju mi se. U školi za vetrove su mi udarali čvrge. Moj drug Uragan, oduvao me je jednom ko od šale, pa sam posle leteo tri dana do kuće.

Kad se toga setim, shvatim zašto ne idem na proslave godišnjice mature. Neki vetrovi su zaista ostali sirovi i nikakva škola ih nije mogla promeniti, ili je to ipak samo zbog karaktera.

Što se moje prirode tiče, mislim da sam ipak imao sreće. Biti povetarac je tako lepo i ni sa kim se ne bih menjao. Putujem lagano, bez žurbe. Imam puno prijatelja među ljudima, životinjama, pticama, bubama, biljkama, ali ne ide u mom životu baš sve ni tako lagano, ako ste tako pomislili, onda vas moram razuveriti.

Susret sa gospođicom Olujom bio je više nego buran. E, to je bila ljubav koja me je skoro oduvala. Došla je naglo i donela kišu, pljuskove i grad. Nigde nije išla bez svojih drugarica; Grmljavina i Munja pratile su je u stopu. Jedva preživeh tu ljubav. Posle su me prozvali Lahor, toliko sam lagan bio. Kasnije je srela nekog Orkana. Čujem da se zaljubila u njega, a ja sam nastavio da krstarim po svetu. Svuda me je bilo. Jednom sam se našao na moru usred zime i upoznao gospođicu Buru. Ona duva zimi, kada je na kopnu hladnije, onda duva sa kopna na more i podiže velike talase, zatim sam naleteo na još jednu gospođicu, rekla mi je u prolazu da se zove Košava i da dolazi sa Karpata. Nisam bio baš zainteresovan, naročito ne posle one priče sa gospođicom Olujom, i izvukoh se u zadnji čas, mada mislim da sam joj se dopao. Reče mi kako traži nekog nežnog i romantičnog.

Rekoh: – ja samo tako izgledam, a i putujem u Kinu na poslovni sastanak sa Tajfunom. Na Tihom okeanu čeka me Ciklon, pa ćemo dalje zajedno. Ustvari, to je rođeni brat gospodina Tajfuna, samo što gospodin Ciklon duva sa Tihog okeana. Ruši zgrade, čupa drveće iz korenja i prevrće kamione i vozove, a u  Severnoj Americi čeka nas Uragan koji pustoši čitave oblasti bez reda. Pokupićemo i Vihora usput, ima nagao karakter, još je mlad, kreće se kružno, ponekad podigne plast sena, a negde je još jači pa ga zovu Tornado.

Nisam ni stigao da joj ispričam priču do kraja, razočarana u moje društvo i svoju procenu, reče kroz suze:- A ja mislila da sam napokon srela ljubav svog života.-

Pobegoh sve do Azije, ali u nevreme, usred zime, kad zimski monsuni duvaju. Moram priznati da nisam čekao letnje monsune, već sam onako smrznut zbrisao u toplije krajeve.

Usput sam video upregnute vetrove kako okreću vetrenjače i pokreću male električne centrale, pokreću još  ljudima pumpe za navodnjavanje, pomažu brodovima na jedra da plove, pokreću sprave za prečišćavanje vazduha u rudnicima i rade puno korisnih stvari.

Moram priznati da im nisam zavideo, ipak sam ja slobodan i mogu kuda mi se prohte.

 

S ljubavlju

Vaš Povetarac

 

Autor: Slađana Stojković Pavlović