– Ko si ti što ćutiš i iz prikrajka me gledaš?
– Ja sam TI i govorim samo kada me pitaš.
– Šta si ti?
– Ja sam svetlost u tebi i sijam kada ćutiš.
– Koliko dugo si tu?
– Čitavu večnost.

– Kako te se onda ne sećam?
– Zaboravljaš jer ne želiš da znaš. Puno je toga što sa sobom nosiš. Tvoj prtljag je veći od tela koje imaš. Oduzeo sam ti malo tereta dok si spavao, a ti si, probudivši se plakao, dok ti nisam vratio sve nepotrebno i staro, od tada stojim sa strane, nadajući se da ćeš me primetiti.

– I primetio sam te.
– Primetio si me tek kada je postalo preteško da nosiš.
– Odričem se svega što me steže, guši i boli, želim da ponovo osetim lakoću.
– Čekao sam te, daj mi ruku.
– Hvala ti što si me probudio, moje hrabro JA.
– Lako je i lepo biti budan, moje probuđeno TI.

 

Autor: Slađana Stojković Pavlović