Kao dete volela sam da posmatram oblake i to one vazdušaste, poput pamuka, prave kumuluse.

Tada, dok još ništa nisam znala o njima već ih samo posmatrala, bili su mi još draži. Oduševljavale su me te brze promene oblika koje bi im pripisivala u zavisnosti od toga da li se razvuku ili skupe.

Lik starca sa dugom bradom očas bi zamenila beba koja se kupa u peni, ili velika bela ptica koja je baš tada raširila svoja ogromna krila.

Čudesno, samo podigneš glavu i već je tu za tebe oblak koji ti priča svoju priču:

„Kao što znate, ja mogu da menjam oblike i to činim stalno. Kad god mi bude dosadno ja se povećam ili smanjim, pobelim ili potamnim.

Mogu u sebi da nosim na miliona tona vode, toliko nekada velik mogu da budem. Kiša, sneg, susnežica i grad padaju iz mene, a vi to onda nazivate padavinama. Vi ljudi ste razvili čitavu nauku o meni.

Kad se naljutim što me ne gledate natmurim se, skupim puno vode, zatamnim celo nebo pa pljusnem. Onda vi hteli to ili ne, pogledate u mene. Izvlačite kišobrane, kabanice, trčite, a ja vas kvasim, ali brzo me prođe jer bude mi žao ako ko od vas nazebe.

Onda se opet pretvorim u onaj maleni oblačić, a vi spakujete svoje kišobrane pa me sa zahvalnšću pogledate. Bude mi lepo kad to vidim, toliko lepo da se razvučem po celom nebu i tako ostanem danima.“

P.S. Voli vas vaš oblak.

 

Autor: Slađana Stojković Pavlović