Danas je lep i sunčan dan, a ja sam magarac koji se upravo sprema da vam ispriča kako je klupa u školi nazvana po meni „Magareća klupa“.

Bilo je to u vreme kada smo svi zajedno išli u školu, i kada smo i mi magarci mogli da se obrazujemo.

Danas je to samo privilegija ljudi. Zadržali su magareću klupu kako bi ponizili one koji ne misle kao većina, stoga je danas biti magarac iz magareće klupe, retkost. Magareće klupe su ukinute, magarci proterani.

A gde smo to proterani?- zapitaće se neko.

Odmetnuli smo se u divljinu. Obrazujemo se u tišini i skupljamo snagu za povratak, nego, stao sam kod toga kako sam proteran u poslednju klupu, evo kako je to bilo:

Već sam se uveliko bavio filosofijom. Čitao sam Kanta“Kritiku čistog uma“, kada me je profesorka prozvala, s obzirom da je slučajnim odabirom, listajući dnevnik, došla do slova M.

Pitala me je da joj kažem jednu prostu rečenicu. Pošto mi nijedna prosta nije padala na pamet, rekao sam složenu. Ona me je onda ispravila i ukazala na moje neznanje. Ja sam onda rekao da se u složenom sadrži i prosto, citirajući Kanta rekao sam još, kako moja rečenica ne može biti opovrgnuta, nego samo krivo shvaćena, na šta je ona iznervirano povikala

–Magarče jedan, marš u magareću klupu.

Pošto sam ja Magarac, a ne ovca, naravno da nisam poslušao, iskočio sam kroz prozor u prizemlju, odmetnuo se u divljinu i postao divlji Magarac.

Osnovao sam prvu magareću biblioteku u izbeglištvu, koju posećuju i divlji konji, po koji odbegli čovek viših načela i stremljenja, a ima i drugih vrsta.

Ulaznica je dijagnoza: Neizlečiva tvrdoglavost.

Karakterna osobina na lošem glasu, za nas je ovde stav.

I zato, kad vas oteraju u Magareću klupu ne zaboravite da se zahvalite. Velika je to čast.

Verujte proslavljenom magarcu.

P.S. Čekam vas. Vaš Magarac.

 

Autor: Slađana Stojković Pavlović