Biti intelektualac. Da li to znači biti odgovoran za svet ili samo za sebe u svetu?

Ovaj svet polako opovrgava i negira važnost i ulogu intelekta. Sve u čemu smo sada, lažna slika prividnog mira, deo su intelektualne igre. Ako su u teškim vremenima i istupali u odbranu zdravog razuma, a na stranu slobodne misli, intelektualci su danas pogođeni sindromom kukavičluka i duboko vezani samo za vlastiti mozak, zarobljeni u nekoj od tema za izlaganje studentima ili đacima, samodovoljni i nepovezani sa ostalim intelektima. Kao da je nestalo dvosmernosti. Samodovoljnost se širi kao jeftin miris i para nozdrve. Verovala sam u intelekt, bila ponosna što ga kao i mnogi pripadnici ljudske vrste, posedujem, čak se ponekad i hvalila njime, posredno, kroz pametne odgovore, isto tako pametnim nosiocima počasnog intelektualnog statusa. Sada ga se odričem, zaista vam kažem, odričem se takvog nasleđa koje me je čudnom odlukom prirodnog odabira, počastilo malo višim koeficijentom od minimuma.

Odričem se toga broja, koliki god bio, i stavljam ga u službu nemerljivog, beskonačno širokog i vanvremenskog duha.

Drage moje duše, predviđene ste za večna putovanja. Intelekt je malo dete vaše sadašnjosti. Urazumite ga. Intelekt koji je spoznao prisustvo duha, nikada više ne može biti sebičan, on se dobrovoljno predaje, ali to više nije kukavičluk, to je hrabrost i spoznaja o jedinstvu.

Biti intelektualac, znači spojiti intelekt sa duhom i biti odgovoran za svet u sebi i svet oko sebe.

 

Autor: Slađana Stojković Pavlović